polisaharidi

Regulacija šećera u krvi dijabetes Najosnovnija podela ugljenih hidrata je na: Polisaharide Disaharide Monosaharide Najpoznatiji polisaharidi su skrob (biljni) celuloza i glikogena (životinjski). Čovek iskorištava skrob iz biljaka i glikogen koji je životinjski polisaharid dok za celulozu u digestivnom traktu ne postoji enzim koji bi je razložio na osnovni sastojak. […]

hemoroidi suljevi

Hemoroidi ili Šuljevi su posledica sirenja krvnih sudova oko analnog otvora i donjeg dela rektuma (završnog creva). Najcesce nastaju usled naprezanja prilikom defekacije. Takodje se lako mogu javiti usled naslednih faktora, hronicnih zatvora, dijareje (proliva), predugog sedenja, trudnoce, starenja, kao i analnih infekcija. Hemoroidi mogu biti spoljašnji ili unutrašnji. Spoljašnji […]

Upala prostate česta je bolest koja bar jednom u životu pogađa 10 - 15% muškaraca. Simptomi su u najblažem obliku neugodni, a obično se javlja jaka bol. Prostata je žlezda koja je deo muškog polnog sistema. Smeštena je ispod mokraćne bešike, a ispred rektuma, završnog dela debelog crijeva. Teška je 15 - 25 grama, oblika i veličine kestena. Prostata okružuje mokraćnu cev koja vodi mokraću od mokraćne bešike do vrha penisa. Građena je uglavnom od mišićnog i žlezdanog tkiva, a glavna joj je funkcija proizvodnja tečnosti koja je sastavni deo sperme. Tokom orgazma stezanje mišića istiskuje tečnost iz prostate u mokraćnu cev. Uzrok nastanka Više je potencijalnih uzroka upale prostate, a nekad je više faktora odgovornih za nastanak upale. Najčešći uzroci su: bakterijska infekcija (najčešće crevne bakterije, Proteus, Stafilococcus), autoimuna bolest, neuromišićne ili mehaničke povrede. Ređi uzroci mogu biti: poremećaj metabolizma mokraćne kiseline (giht), kamenci u prostati, suženja mokraćne cevi, tumori, benigna hiperplazija prostate, alergija na hranu infekcija gljivicama, infekcija virusima. Određena stanja ili medicinski zahvati povećavaju rizik za ovu bolest, npr. postavljanje instrumenata ili katetera u mokraćnu cev, analni seks, abnormalnosti mokraćnog sistema, infekcije mokraćnog sistema, povećana prostata, poremećaji mokrenja, stres, smanjena izloženost suncu, nekontrolisana seksualna aktivnost, učestala masturbacija, povreda mokraćnog sistema, fiksiran položaj tela (pri dugotrajnom jahanju), prekomerno konzumiranje alkohola, dugotrajno uzdržavanje od mokrenja. Klinička slika Simptomi upale prostate nisu specifični isključivo za ovu bolest pa mogu ličiti na simptome drugih bolesti genitourinarnog sistema. Simptoma ponekad uopšte i nema, a ponekad su tako izraženi i nagli da pacijenti često traže hitnu pomoć. Akutna upala prostate: simptomi nastaju naglo. Mogu se javiti bolovi u predelu ispod i iza polnog organa, bolovi u donjem delu trbuha i leđa, otežano mokrenje, učestalo mokrenje manjih količina mokraće, učestalo mokrenje noću, gnojan ili krvav iscedak iz mokraćne cevi, umor, povišena temperatura. Ako postoji otok prostate može, može da ometa oticanje mokraće pa nastaje njen zastoj (retencija urina) i nakupljanje u mokraćnom bešici. Prostata je gotovo uvek povećana. Hronična upala prostate: naziv "hronična" označava dugotrajan tok infekcije i obično se upotrebljava za bolesti koje traju duže od tri nedelje. Hronična infekcija se može razviti iz akutne ili bolest od početka ima hroničan tok. Kod ovog se oblika javljaju umereni bolovi ispod i iza penisa, u donjem delu leđa, blaži poremećaji mokrenja u vidu otežanog mokrenja malih količina mokraće, oskudan krvav ili gnojan iscedak iz mokraćne cevi. Može se javiti umor, peckanje, bolna ejakulacija pa čak i impotencija. Prostata može biti povećana ili smanjena i tvrda. Nije retkost da je jedini simptom hronične upale prostate ponavljanje infekcija mokraćne bešika. Dijagnoza Dijagnoza se postavlja na osnovu pregleda pacijenta (digitorektalnim pregledom digitus, lat. = prst; rectum, lat. = završni deo debelog creva, rektum) i laboratorijskih analiza. Urinokulturom i pregledom sekreta prostate identifikuju se uzročnici. Lečenje Lečenje akutnog oblika podrazumeva mirovanje u postelji, suzbijanje temperature i unošenje dovoljno tečnosti (zbog pojačanog gubitka usled visoke temperature). Pored simptomatske terapije primenjuje se i antibiotska terapija prema utvrđenom uzročniku. Lečenje mora da se izvodi u trajanju od mesec dana. U protivnom može doći do nastanka hroničnog prostatitisa. Lečenje hroničnog prostatitisa predstavlja problem zbog toga što u hronično zapaljeno tkivo prostate antibiotici teško prodiru. Pre svega treba identifikovati uzročnike zapaljenja, što takođe može biti problem s obzirom da oni mogu biti "sakriveni" duboko u tkivu prostate. Ponekad pregled mokraće ne pomaže. Negativna urinokultura ne znači da infekcije prostate nema. Zato se moraju preduzeti specifične dijagnostičke metode i laboratorijske analize. Izbor antibiotika će zavisiti međutim ne samo od osetljivosti uzročnika već se mora birati i prema sposobnosti prodiranja u tkivo prostate. Pored toga lečenje se mora sprovoditi dovoljno dugo i do tri meseca. Lečenje nebakterijskog prostatitisa može predstavljati problem. Higijensko dijetetski režim može biti od koristi pa u tom smislu treba izbegavati hranu, piće i aktivnosti koje pojačavaju tegobe (npr. kafa, alkohol, začini itd.)

Prostata je žlezda veličine oraha koja kod muškaraca okružuje mokraćnu cev koja izvodi mokraću iz mokracne bešike kroz polni organ. Njena osnovna uloga je stvaranje velikog dela semene tečnosti koja sadrži spermatozoide. Prostata takođe kontroliše isticanje mokraćne bešike. Zbog te dvostruke uloge, znaci tegoba sa prostatom mogu obuhvatati i mokraćne […]

hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju sintezu proteina, ubrzavaju razgradnju masti, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema … Organizmu ne prija ni smanjen ni uvećan rad žlezde. Štitasta žlezda je najveća endokrina žlezda u našem organizmu. Ima izgled štita ili leptira i smeštena je na prednjoj strani vrata, ispred dušnika, između krikoidne hrskavice i suprasternalne jame. Štitasta žlezda stvara i sekretuje hormone tiroksin (T4) i tironin (T3), koji regulišu metabolizam svih ostalih tkiva u telu. Parafolikularne ili C – ćelije štitaste žlezde luče hormon kalcitonin, koji učestvuje u homeostazi kalcijuma u organizmu. Svaka ćelija i tkivo u našem organizmu zavise od tiroidnih hormona. Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju sintezu proteina, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Tiroidni hormoni imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma). Struma označava svako uvećanje štitaste žlezde. Ovo uvećanje može biti praćeno njenom smanjenom, normalnom ili povećanom funkcijom. Takođe, štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi). Najčešći poremećaj rada ove žlezde jeste hipotireoidizam, koji nastaje kada štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Može nastati usled poremećaja u samoj žlezdi ili poremećaja nadzornih mehanizama u višim strukturama mozga (hipofiza, hipotalamus). Najčešći uzrok nastanka primarne hipotireoze jeste hronični autoimuni (Hashimoto) tireoiditis. Nastaje kao posledica oštećenja ćelija štitaste žlezde imunološkim mehanizmima (kada poremaćaj imunološkog sistema organizma uzrokuje napadanje sopstvenog tkiva). U ovom slučaju može doći do povećanja ili smanjenja štitaste žlezde (atrofije). Drugi uzroci hipotireoze su hirurško odstranjenje žlezde, lečenje radioaktivnim jodom ili spoljašnje zračenje u bolesnika sa tumorom glave i vrata. I manjak i višak joda mogu uzrokovati hipotireozu. Manjak joda je najčešći uzročnik hipotireoze širom sveta, posebno u planinskim područjima. Lekovi mogu uzrokovati hipotireozu, kao što su metimazol, propiltiouracil (koji se koriste u terapiji hipertireoze), amiodaron, interferon alfa. Infiltrativne bolesti, kao što su fibrozna upala štitaste žlezde, hemohromatoza, sklerodermija, amiloidoza, sarkoidoza mogu biti uzroci hipotireoze. Hipotireoza kod nekih osoba ne dovodi do pojave simptoma, a kod nekih su simptomi jako izraženi. Najčešće se javljaju umor, malaksalost, usporenost, bezvoljnost, emocionalna labilnost, pospanost, nepodnošenje hladnoće, zaboravnost, teškoće sa koncentracijom, depresija, slabiji apetit, porast u telesnoj težini. Koža je bleda, suva, zadebljala. Kosa opada, javlja se blago oticanje oko očiju i periferni edemi. Pacijenti mogu imati usporen rad srca, blagu hipertenziju i porast nivoa holesterola u krvi, oslabljen sluh, zatvor, poremećaj menstruacionog ciklusa. Pri sumnji na hipotireozu obavlja se merenje nivoa TSH i slobodnog tiroksina u krvi. TSH je tireostimulišući hormon koga luči hipofiza, koji, kako ime kaže, stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde. Predstavlja najosetljiviji test i kada je povišen ukazuje na hipotireozu. Bolesnici, koji imaju hroničnu hipotireozu zahtevaju doživotno lečenje sinteskim tiroksinom. Hipertireoza ili pojačana funkcija štitaste žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između 20-50 godine života, češće u žena. Najčešći uzrok u 70-80 odsto bolesnika jeste preterana aktivnost cele žlezde, uzrokovana autoimunim procesom, koji se još zove i difuzna toksična struma ili Gravesova ili Basedovljeva bolest. Hipertireoza može nastati i zbog povećanog lučenja TSH usled tumora, odnosno adenoma hipofize (sekundarni hipertireoidizam). Trofoblastni tumor, horiokarcinom ili hidatifomna mola takođe mogu uzrokovati prekomernu proizvodnju ovog hormona. Simptomi su posledica pojačanog delovanja hormona štitaste žlezde na celo telo. Bolesnici se žale na nervozu, nemir, emocionalnu labilnost, nesanice, česte stolice, preterano znojenje, nepodnošenje toplote, ubrzan rad srca, hipertenziju, dobar apetit uz smanjenje telesne težine, slabost proksimalne muskulature, poremćaj menstrualnog ciklusa. Koža je topla, vlažna, baršunasta. Prisutno je fino drhtanje prstiju i pojačani refleksi. Oči su često suzne, postoji retko treptanje, smanjena oštrina vida. Terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova, odnosno tireostatika. Razlikujemo akutni i subakutni tireoiditis. Akutni tireoiditis nastaje usled bakterijskih, gljivičnih infekcija, ili kao posledica tretmana radioaktivnim jodom (radiacioni tireoiditis). Subakutni tireoditis predstavlja hipermetaboličko stanje, koje nije rezultat pojačane funkcije štitaste žlezde već nastaje usled oštećenja tkiva i izlaska velike količine tiroidnih hormona u cirkulaciju, delovanjem virusne infekcije. Terapija u ovom slučaju je simptomatska. Povremeno se javlja i upala štitaste žlezde nakon porođaja kada govorimo o postpartalnom tireoiditisu. Žene oboljevaju češće Preko 200 miliona ljudi u svetu ima neki oblik oboljenja štitaste žlezde. U razvijenim zemljama sveta jedna osoba od 20 ima neki oblik tiroidnog poremećaja ili oboljenja, a 5-7 puta je češći u žena nego u muškaraca. Tiroidne bolesti su u najvećem broju slučajeva lečive i izlečive, ali ako se ne leče mogu da dovedu do teških poremećaja i smrti. Ređe se dešava da jedan ili više čvorova u štitastoj žlezdi budu preterano aktivni i izlučuju višak hormona, kada govorimo o toksičnom adenomu ili toksičnoj polinodoznoj strumi. Nodusi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Tvrdoća čvorova varira od mekanih do čvrstih, kalcifikovanih čvorova. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter. Karcinomi štitaste žlezde su najređe bolesti štitaste žlezde, većina sporo raste, smrtnost je niska kao i postoperativne komplikacije, posebno kod dobro diferentovanih karcinoma (papilarni i folikularni). Priroda čvora može se dokazati ultrazvučnom dijagnostikom, scintigrafijom kao i citološkom punkcijom. Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda, retko medikamentna terapija.

Dr Zoran Anđelković, endokrinolog, o bolesti štitaste žlezde, dijagnostici i lečenju: Oboljenje u ranoj fazi ne odaje nikakve simptome, pa se poremećaj uglavnom otkriva slučajno BOLESTI štitaste žlezde u velikom broju slučajeva otkrivaju se slučajno. Ovo oboljenje, u ranoj fazi ne odaje nikakve simptome, pa poremećaj u njenom radu žene […]

uklanjanje akni

Izlečite akne i izbegnite stvaranje ožiljaka pomoću saveta dr Dragane Bogatić, dermatovenerologa u „Antiejdžing centru“. Nikada ne dirajte i ne cedite akne sami jer time trajno možete oštetiti kožu i izazvati ožiljke i fleke Akne su najčešće kožno oboljenje od kojeg pati oko 80 odsto adolescenata i 10 odsto odraslih. […]

bolesti suljeva operacija hemoroida

Četiri faze bolesti šuljeva i operacija hemoroida Hemoroidi, odnosno hemoroidalna bolest se uobičajeno deli na četiri stepena ili stadijuma. Za prvi stadijum bolesti karakteristično je slabo krvarenje, peckanje ili svrab. U ovoj fazi hemoroidi nisu prolabilni, ne ispadaju. U drugom stadijumu su hemoroidi nešto veći i povremeno ispadaju, ali se […]

zeolit detoxamin

Zeolit Detoxamin čišćenje organizma Zeolit (klinoptilolit) je prirodni silikatni materijal rešetkaste porozne strukture, sa mikroporama, nastao mešanjem vulkanske lave sa podzemnim alkalnim vodama u posebnim geološkim uslovima, u milenijumskom vremenskom periodu. Kristalna rešetka se sastoji od silicijuma ( SiO4 ) i aluminijuma ( AlO4 ), a u ovim jakim rešetkastim […]

uvecanje prostate

Uvecanje prostate simptomi i lecenje Benigna hiperplazija prostate (BHP) je nemaligni, prekomerni rast ćelija prostate. Kako se hiperplazija razvija, tako se uretra (cev kojom urin izlazi iz bešike) postepeno sužava što dovodi do velikog broja neugodnih i uznemirujućih simptoma. Učestalost BHP povećava se s godinama. Tako je uobičajeno, da se […]

hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju sintezu proteina, ubrzavaju razgradnju masti, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema … Organizmu ne prija ni smanjen ni uvećan rad žlezde. Štitasta žlezda je najveća endokrina žlezda u našem organizmu. Ima izgled štita ili leptira i smeštena je na prednjoj strani vrata, ispred dušnika, između krikoidne hrskavice i suprasternalne jame. Štitasta žlezda stvara i sekretuje hormone tiroksin (T4) i tironin (T3), koji regulišu metabolizam svih ostalih tkiva u telu. Parafolikularne ili C – ćelije štitaste žlezde luče hormon kalcitonin, koji učestvuje u homeostazi kalcijuma u organizmu. Svaka ćelija i tkivo u našem organizmu zavise od tiroidnih hormona. Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju sintezu proteina, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Tiroidni hormoni imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma). Struma označava svako uvećanje štitaste žlezde. Ovo uvećanje može biti praćeno njenom smanjenom, normalnom ili povećanom funkcijom. Takođe, štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi). Najčešći poremećaj rada ove žlezde jeste hipotireoidizam, koji nastaje kada štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Može nastati usled poremećaja u samoj žlezdi ili poremećaja nadzornih mehanizama u višim strukturama mozga (hipofiza, hipotalamus). Najčešći uzrok nastanka primarne hipotireoze jeste hronični autoimuni (Hashimoto) tireoiditis. Nastaje kao posledica oštećenja ćelija štitaste žlezde imunološkim mehanizmima (kada poremaćaj imunološkog sistema organizma uzrokuje napadanje sopstvenog tkiva). U ovom slučaju može doći do povećanja ili smanjenja štitaste žlezde (atrofije). Drugi uzroci hipotireoze su hirurško odstranjenje žlezde, lečenje radioaktivnim jodom ili spoljašnje zračenje u bolesnika sa tumorom glave i vrata. I manjak i višak joda mogu uzrokovati hipotireozu. Manjak joda je najčešći uzročnik hipotireoze širom sveta, posebno u planinskim područjima. Lekovi mogu uzrokovati hipotireozu, kao što su metimazol, propiltiouracil (koji se koriste u terapiji hipertireoze), amiodaron, interferon alfa. Infiltrativne bolesti, kao što su fibrozna upala štitaste žlezde, hemohromatoza, sklerodermija, amiloidoza, sarkoidoza mogu biti uzroci hipotireoze. Hipotireoza kod nekih osoba ne dovodi do pojave simptoma, a kod nekih su simptomi jako izraženi. Najčešće se javljaju umor, malaksalost, usporenost, bezvoljnost, emocionalna labilnost, pospanost, nepodnošenje hladnoće, zaboravnost, teškoće sa koncentracijom, depresija, slabiji apetit, porast u telesnoj težini. Koža je bleda, suva, zadebljala. Kosa opada, javlja se blago oticanje oko očiju i periferni edemi. Pacijenti mogu imati usporen rad srca, blagu hipertenziju i porast nivoa holesterola u krvi, oslabljen sluh, zatvor, poremećaj menstruacionog ciklusa. Pri sumnji na hipotireozu obavlja se merenje nivoa TSH i slobodnog tiroksina u krvi. TSH je tireostimulišući hormon koga luči hipofiza, koji, kako ime kaže, stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde. Predstavlja najosetljiviji test i kada je povišen ukazuje na hipotireozu. Bolesnici, koji imaju hroničnu hipotireozu zahtevaju doživotno lečenje sinteskim tiroksinom. Hipertireoza ili pojačana funkcija štitaste žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između 20-50 godine života, češće u žena. Najčešći uzrok u 70-80 odsto bolesnika jeste preterana aktivnost cele žlezde, uzrokovana autoimunim procesom, koji se još zove i difuzna toksična struma ili Gravesova ili Basedovljeva bolest. Hipertireoza može nastati i zbog povećanog lučenja TSH usled tumora, odnosno adenoma hipofize (sekundarni hipertireoidizam). Trofoblastni tumor, horiokarcinom ili hidatifomna mola takođe mogu uzrokovati prekomernu proizvodnju ovog hormona. Simptomi su posledica pojačanog delovanja hormona štitaste žlezde na celo telo. Bolesnici se žale na nervozu, nemir, emocionalnu labilnost, nesanice, česte stolice, preterano znojenje, nepodnošenje toplote, ubrzan rad srca, hipertenziju, dobar apetit uz smanjenje telesne težine, slabost proksimalne muskulature, poremćaj menstrualnog ciklusa. Koža je topla, vlažna, baršunasta. Prisutno je fino drhtanje prstiju i pojačani refleksi. Oči su često suzne, postoji retko treptanje, smanjena oštrina vida. Terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova, odnosno tireostatika. Razlikujemo akutni i subakutni tireoiditis. Akutni tireoiditis nastaje usled bakterijskih, gljivičnih infekcija, ili kao posledica tretmana radioaktivnim jodom (radiacioni tireoiditis). Subakutni tireoditis predstavlja hipermetaboličko stanje, koje nije rezultat pojačane funkcije štitaste žlezde već nastaje usled oštećenja tkiva i izlaska velike količine tiroidnih hormona u cirkulaciju, delovanjem virusne infekcije. Terapija u ovom slučaju je simptomatska. Povremeno se javlja i upala štitaste žlezde nakon porođaja kada govorimo o postpartalnom tireoiditisu. Žene oboljevaju češće Preko 200 miliona ljudi u svetu ima neki oblik oboljenja štitaste žlezde. U razvijenim zemljama sveta jedna osoba od 20 ima neki oblik tiroidnog poremećaja ili oboljenja, a 5-7 puta je češći u žena nego u muškaraca. Tiroidne bolesti su u najvećem broju slučajeva lečive i izlečive, ali ako se ne leče mogu da dovedu do teških poremećaja i smrti. Ređe se dešava da jedan ili više čvorova u štitastoj žlezdi budu preterano aktivni i izlučuju višak hormona, kada govorimo o toksičnom adenomu ili toksičnoj polinodoznoj strumi. Nodusi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Tvrdoća čvorova varira od mekanih do čvrstih, kalcifikovanih čvorova. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter. Karcinomi štitaste žlezde su najređe bolesti štitaste žlezde, većina sporo raste, smrtnost je niska kao i postoperativne komplikacije, posebno kod dobro diferentovanih karcinoma (papilarni i folikularni). Priroda čvora može se dokazati ultrazvučnom dijagnostikom, scintigrafijom kao i citološkom punkcijom. Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda, retko medikamentna terapija.

Hipertireoza povecanje hormona štitne žlezde Hipertireoza je sistemsko oboljenje u kom je nivo hormona štitaste žlezde povećan. Ova bolest se opisuje i kao poremećaj metabolizma koji je posledica prejakog izlučivanja hormona štitne žlezde odnosno preterane aktivnosti štitne žlezde.Uzroci su različiti pa postoje i brojne podele ovog oboljenja. Jedan od oblika […]